Pank (ne)kultura

Gejmerska

hcpunkerka | 06 Novembar, 2012 20:20

Jednog lepog i sunčanog i vedrog dana beše prohladno i padala je kiša. Sedela je tako beznadežna ličnost, olenjila uz blagodeti kompijetera. Recimo da je ta ličnost pesrona koja ovo kuca. I tako redovan dan- redovna aktivnost - sve redovno, regularno i monotono. Svaki dan - isti kurac. Šalatajući stranice neprekidnog izvora informacija, pijući čaj koji privlači mušice kao da je sama gravitacija, traćim vreme umesto da crknem. Pitajći se koji je smisao života - ništa se ne dešava. A i već znate, isto to doživljavate.

ovo sam ja

Nema šta da dužim i da komplikujem: igram igrice, okej?! I tako šaltam lakom zabavom i naiđem na stranicu na kojoj se ništa ne dešava. Sledeće čega se sećam da sam sačinjena od 9 piksela. Super Mario! Super! Ja sam Mario! Još bolje! Sjajno! Ovo čukanje glave zaista boli. Kako li Mario izdržava tolko! Pokupila sam pečurku, velika sam! Evo i te rupe! I kao svaki pravi baksuz, od 3 života koja imam, uvek potrošim 4 na tu rupu, ako ih ne potrošim na one male kljunove. Iznad moje glave sevnu veliko "THE END". Nema veze, i onako me je burazer uvek pobeđivao. Mrak. Sada sam žuta lopta. Sjajno, barem u Pacmanunikad nisam prešla prvi nivo.

 

Redy! Set! Go! Ne mogu da se zaustavim. Kuda da idem! Aaa! Ša je ovo žuto? Ala je dooobro! Njam nja njam! Aaah! Eno ga jebeni duh! Srce mi kuca sto na sat! A da, ja nemam srce, ja sam pacman... Saterali su me u ćošak šarena kopilad! Izgubih još dva života. Ma nije bitno. Na toliko sam šarenih piksela podeljena da više ne znam ni gde sam ni šta sam. Padam i gomilam se. Mislim da sam tetris. Fuck! Ni u ovome nikada nisam bila dobra! Sve me je više. Stižem do plafona! Davim se. Sada sam loptica. Tačnije- kockica, zato što sam piksel.

pong 

 Jedan jedini jebeni piksel. Udaram u neke linije. Ne mogu ništa da uradim. Kompijuterski sistem igra umesto mene. On upraljva samnom. Ovome nema kraja. Kako da se izvučem?

Okej, prošlo je dosta vremena. Ne znam šta se dešava u stvarnom svetu i da li on i dalje postoji. Duže vremena udaram u ove linije. Ne mogu da se sprijateljim s njima, ne mogu da im se obratim, samo se pomeraju gore dole da bih udarila u njih. Pitam se dokle? Ne mogu se pomiriti sa tim da će moja svest večno da postoji. Oh, hoće li mi iko pomoći?

Čekaj, šta je ovo? Opet je mrak! MRAK! O Bože! Tako sam srećna što ponovo vidim mrak! Šta je ovo? VAZDUH! RUKE! Jebote! Koliko je doobro udisati vazduh! Vuhu! Zidovi? Ma koji zidovi, odoh napolje! SLOBODA! 

 

CVEĆE! DRVEĆE! SUNCE! NEBO! Zašto to ranije nisam videla? Zašto ranije nisam u njima uživala? Ostao mi je samo jedan život. Neću da ga potrošim na rupe, kljunove, duhove i daske! Neću da ga trošim uopšte! Živeli!

Komentari

hhh

Petar | 06/03/2013, 17:10

Kakav kretenski tekst. A slike su ti totalno pozerske...

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb